Zbogom, Andželina

«Ne verujem u greh. Verujem da treba slediti svoje instinkte i izbegavati da pritom nekoga namerno povrediš. I ne treba osuđivati ljude. Verujem da čovek treba da živi potpuno slobodno.» (Andželina Džoli) Ali ovo nije priča o njoj, već o jednoj drugoj ženi koju je jedan čovek voleo kao boga, iako nije bio religiozan

Savršene letnje večeri sedim na terasi rentiranog stana, poprilično penetriran u novi vek, i posmatram sprženu travu, psa koji na njoj spava spokojno sklupčan, potpuno mirne nastambe od betona, slušajući muziku s MP3 plejera i ispijajući vodu iz plastične flašice s cuclom za odrasle. Pogled ne, ali muzika me nepogrešivo vodi kroz sekvence iz mog života, podseća me na to ko sam i gde sam bio, šta sam i gde sada.

Kad se iz slušalica začula kancona kanconijerke Laure Pausini, momentalno sam se teleportovao u Trst i Udine. Opet sam imao desetak godina i prvi put sam jeo pravu italijansku picu na parče u bistrou na nekom tršćanskom trgiću, pio ledenu koka-kolu iz limenke (da, kod nas se još uvek pilo isključivo iz povratnik staklenih boca), uživao u razgledanju izloga punih fantastičnih igračaka i sportskih artikala, nazuo tek kupljene teget špagerice na Ponte Rosu i subito nabio žuljeve, ponavljao kao ludak frazu kvanto kosta, pritom nikako ne uspevajući da iz glave izbacim zarazne refrene hitova Tota Kutunja, Ćelentana, Đane Nanini i grupe Riki e Poveri.

Uf, tada mi se činilo da je život savršen i da će biti još savršeniji kad odrastem.

Solmizacija

Italija je bila moja zemlja iz bajke, a moja bajkovita devojka bila je polu Italijanka. Imala je ime koje se može napisati notama solmizacije. Toga se setio njen otac, Italijan. Do, RE, MI, fa, so, LA, si, dooo. Treba samo poredati po smislu, a ne po zvučnosti.

Upoznao sam je u paklena vremena. Kad to kažem, svi sa ovih prostora tačno znaju na koja vremena mislim. Imala je dugu plavu kosu, ogromne zelene oči i osmeh kao zeka s ona dva veeelika sekutića. Od početka je volela moje nesavršenosti.

Pri prvom susretu mi je rekla: «Šta je s tobom, pušiš kao vijetnamski veteran», dok sam ćutao kao zaliven i purnjao kao ludak drinu bez filtera. Znam da mi je već tada došlo da zbog nje odmah batalim duvan.

Volela je što sam imao zakačene stihove jedne od mojih omiljenih Džonijevih pesama, one koja počinje sa: Boce s benzinom su napunjene, kada kreće svadbena povorka, na karti Njujorka iznad mog radnog stola. Ona je znala da refren te pesme glasi: Puuutuj, putuj kroz život, s velikom glavom, život običnog tempa i osamnaestkaratnog razočarenja.

Zavoleo sam je kao boga, jer u crkvu nisam išao.

A Andželina Džoli je tada bila tek maloletnica sa sikama u blagom bujanju i usnama kao Paja Patak.

Konvencija naivaca

Nekoliko meseci jurili smo se po kontinentima. Čekali smo u redovima za vize da bi se negde našli. Za to vreme razmenjivali smo dugačka pisma puna tuge i čežnje. Još uvek ih imam negde u šteku, ali ne znam kada sam ih poslednji put čitao. Deluju mi besmisleno iz ove perspektive. Sad kad smo oboje penetrirali u novi vek. Kad ja imam dva mobilna, a ona dva Epl-Meka.

Na kraju smo se skrasili u Beogradu, o grozote, baš kad je inflacija u krnjoj Jugoslaviji od tragične postala komična. Kad su loši momci bili Dafina i Jezda, a Mlađa i Labus pozitivci.

Počela je da predaje engleski u nekoj školi za strane jezike na Karaburmi. Njene mušterije bile su dobrostojeće izbeglice, kojima je trebao brzopotezni kurs od dve nedelje, da nauče nešto jezika taman dok im ne budu gotovo vize za bekstvo u Švabiju, Švicu, Kanadu ili Skandinaviju. Ja sam pokušavao da upišem dramaturgiju na FDU-u (bezuspešno), prodavao neko ulje i čokolade po dragstorima, sve u svemu jako slabo plivao u tim vremenima kad je život bio jeftin, a sve ostalo do zla boga skupo.

Kad su ljudi svakog dana prizivali božje ime, a odazivao im se onaj drugi, anđeo što je boga izdao i koji je upravljao armijom bezumnih asasina i secikesa u bici za duše ljudi, koji su bili toliko ubogi da bi je odmah trampili i za sekondhend sreću.

Ma, šta serem i ja?! Bitange su nam jebale mater! Nema tu jebenih metafora!

Međutim, glup li je čovek: verovao sam da će nekad ljudi opet postati ljudi, da će ono što čujem na Radio Pingvinu i pročitam u Vremenu prihvatiti mnogi, i da pesma Rimtutituki dopire do svesti, a ne samo do ušiju.

Verovao sam, iako tada nije bilo Koelja da me tome poduči, kako ljubav može pobediti sve. Da, da, znam - bio sam naivniji od konvencije slikara naivaca.

Čekao sam je svake večeri

Živeli smo kao podstanari u malenoj sobi na devetom spratu jednog novobeogradskog solitera. Nismo imali televiziju, pa smo čitali knjige i slušali radio. Frižider nam je bio mali, pa nam je njena majka iz Bosne donela kao podršku putni frižider da i u njemu držimo neke stvari.

Bila je fenomenalna kuvarica. Iako nismo imali mnogo novca, jeli smo dobro, a možda je baš zbog toga i hrana bila slađa. Pravila je fenomenalne teleće šnicle na razne načine, odličan spanać u bešamel sosu, ajvar i pinđur, faširane šnicle, punjene paprike prste da poližeš, zatim sogan dolme i bamije, pite od domaćih kora i pasulj s mojom zaprškom (po receptu višegodišnjeg samca, moga teča Neše, koji me je vodio na prvi derbi u životu, a bilo je nula-nula; Šestiću poništili čist gol).

Ona je radila, a ja sam rastezao paklo vikenda na tri dana, pio mnogo turske kafe, koju bih prethodno puštao da tri puta provrije, a zatim joj dodao malkice soli da joj pojača aromu, kako sam pročitao u jednoj knjizi da su nekad radile grčke kafedžije. Slušao sam radio, koji je inače bio mono, i čitao dok mi oči ne ispadnu sve što bih nahvatao u Gradskoj biblioteci.

Vraćala se kasno sa posla. Čekao sam je svake večeri, zajedno sa crno-belim mačorom Žikom, kojeg je donela od nekih ljudi koji su delili mačiće preko Radio Pingvina. Iako sam u početku bio protiv njega (smatrao sam da je greh držati mačku zatočenu u sobičku), nestašni Žika postao mi je pravi drugar. Kad bih se ujutru probudio, on bi stajao iznad moje glave i prolazio mi šapicom kroz kosu. Nekad bi se podvukao pod krevet, a ja bih se odsekao od straha misleći da je pao kroz prozor. Zarivao je kandže u moje noge preko frotira kojim sam se pokrivao dok spavam, igrajući se tako s njima kao sa nekim drugarima. Kad bih odlazio kod bake na ručak ili kod drugara na piće, stavio bih Žiku u široki ranac i nosio ga sa sobom. Ranac bih okrenuo naopako, tako da mi stoji na grudima, a Žika bi proturio glavicu i virio. Par puta su nas zbog njega zamalo izbacili iz tramvaja.

Dakle, nas dvojica smo je čekali.

U prvo vreme se vraćala noćnim busom. Nakon toga je počela da je dovozi učenica s crvenim fordom. Nikad nisam uspeo da upoznam tu učenicu, kojoj je tata bio neki budža i koja joj je par puta poklanjala ruže. Mislio sam da je učenica neka lezbijka, ali učenica je ustvari bila on. A on ju je odveo na večeru u Interkonti. On je nastavio da joj poklanja ruže i da je vodi na piće. On joj je pokazao album sa njegovim bivšim ribama da bi joj dokazao kako su njegovi standardi visoki i kako ona treba da bude počastvovana što se u njih uklapa. On je podmetnuo svoju mlađu sestru da joj bude drugarica.

A sve to vreme Žika i ja smo čekali. On je stajao na simsu i buljio malo dole, a malo u mene, koji sam ga nervozno mazio po ušima i pušio vikend iako je bio radni dan. O, jebote, kako smo patetični bili!

Last boy scout

Onda je ona otišla na more u Crnu Goru s njegovom sestrom i kevom. Baš onog leta kada je zlosrećni glumac pobio one klince u Podgorici. Onda je i on došao tamo s neki ortakom. Ne glumac, nego učenik. Znao sam to jer kad me je zvala iz pošte nije htela da na kraju kaže ni ljubim te ni volim te, kao što je nekad činila. A ja sam rekao. Znao sam da je bila s njim. Znao sam da me je prevarila. Znao sam da više nije ista osoba u koju sam se zaljubio.

Skupio sam nešto para od prodaje ulja i čokolada i otišao u Crnu Goru. U autobusu sam gledao Last boy scout s Brus Vilisom, koji mi je ulio samopouzdanje i pozitivan stav, jer i Brusa je u filmu prevarila žena, pa je ipak ostao duhovit, zajeban i kul, te na kraju vratio ženu nazad.

Vratio sam i ja svoju, tamo na trajektu prema Zeleniki. Dok smo jezdili morem, pod jutarnjim suncem, dok smo se približavali luci u kojoj su se njihali gliseri što švercuju pljuge u Italiju, priznala mi je da je on bio tamo, ali da nije bilo ništa između njih. Gledala me onim orgrooomnim zelenim očima, koje su bile tužne jer sam sumnjao u njih.

U iznajmljenoj sobi u kući na brdu, iznad mora, u nekad strateški bitnoj luci Kraljevine Jugoslavije do koje je išao voz, a šine su danas zarasle u korov, vodili smo ljubav i ja sam odlučio da joj oprostim. Možda sam čak i poverovao u njenu nebuloznu priču. Ah, tako je to kad imaš 22 i kad voliš kao da imaš 22.

Uostalom, nije me ostavila zbog njega. Nije izgledala kao da ima nameru da me ostavi zbog njega. Volela me je, znam, ali ni danas nisam siguran čime sam to zaslužio.

Nije sva sreća ni u sreći

Nastavili smo da živimo zajedno. Ubrzo sam počeo da radim u novinama, a ona je upisala italijanistiku na filološkom (sećam se da smo na prijemni došli direktno sa pijace Zeleni venac, ruku punih zembilja s voćem i povrćem, koje sam čuvao u holu dok je ona ispunjavala test). Iznajmili smo pola kuće na Senjaku, kod neke bakute. Inače, kuća je bila izgrađena 1933., a komšije su nam, između ostalih, bili Dušan Kovačević, Bajaga, Aljoša Vučković i Arkanova zadruga «Delije». Lepo društvance, nema šta.

Živeli smo na čekove i na rate. Dva puta je ostajala trudna i oba puta je odlučila da ne zadrži dete, iako sam ja bio sasvim spreman da budem otac, s njom.

Kako je prolazilo vreme, tako smo postajali sve nesrećniji jedno s drugim. Ona je bila ambiciozna, već je znala šta će da radi kad diplomira (pobeći će iz jebene Srbije i ostatka bivše SFRJ), a ja sam nekako želeo da sve ostane kako jeste, da rešimo stambeno pitanje i zasnujemo porodicu.

Ništa od toga. Počela je da radi isto kao što je učila - sumanuto. Od jutra do mraka, za nekog prodavca italijanskog namešataja. Ja sam uveče voleo da popušim džoint i gledam Rozu Salvahe. Šta da radim, takav sam tip. Moja ambicija je oduvek bila da dođem u situaciju da ne moram da budem ambiciozan.

Nakon nešto više od pet godina zajedničkog života, moja Solmizacija se vratila u rodni grad i počela da radi za strance. Pravili smo planove na daljinu i planovi su ostali negde između te dve nespojive tačke. Odlazio sam da je posetim. Onda mi je to postajalo sve napornije. Počeli smo da se rasplinjavamo kao oni mehurići od sapunice.

Ne znam kako, ali više nismo bili zajedno. To se desilo bez reči. Bez onih uobičajenih završnih reči, koje su tako bitne i moćne u američkim advokatskim serijama. Bez objašnjenja. Neko bi rekao da je tako bolje. Meni je bilo nekako tužno, da ne kažem - trulo. Ali, šta da radiš, to ti je onaj život običnog tempa i osamnaestkaratnog razočarenja. Oduvek je znala da je Džonijev refren živa istina. Meni je samo moćno zvučao.

Piu bella cosa

Ona danas živi u Italiji, zemlji svojih predaka. Zemlji iz moje bajke. Ponekad se čujemo. Uglavnom oko poslovnih informacija i SMS-ovima kada jedno drugom čestitamo rođendan. Da budem iskren, ja joj i dalje čestitam rođendan, a ona meni više ne. Ne zna zašto, nisam je nikad pitao. Verovatno je u gužvi, pa zaboravlja; jebena su ova današnja vremena: stalno si u nekoj stisci, ništa ne stižeš, pričaš na tri telefona, sediš na dve stolice, spavaš malo i budiš se umoran, jedeš naručenu hranu i seks ti je fast fuck happy meal.

Nikad je nisam zamrzeo, iako je ono rasplinjavanje bilo više njen nego moj izbor. Iako su skoro svi naši zajednički izbori zapravo bili njeni izbori. Iako, iako... Ah, da, iako znam da me je onomad prevarila, ali je i tu stvar rešila rasplinjavanjem.

Ne, nikad je nisam zamrzeo.

Uvek je se setim kad čujem Erosa ili Lauru. Setim se onog teksta o Ramacotiju, kojeg sam napisao nakon što sam je ispratio na studijsko letovanje u Italiju, u kojem sam svom nerođenom sinu objašnjavao da Eros nije ljiga od muzike, jer je njegova mama učinila da žabozine pesme imaju dublji smisao. Como Un altra te. Setim se kako je odnela buket od 12 plavih ruža na grob moga oca kad je posle dugo vremena došla u Beograd. Setim se njene majke, moje nesuđene tašte, koja me uvek zvala sine i koja je specijalno za mene pravila najbolje pite na svetu (posle burekčića moje tetke iz Banjaluke), kupovala hranu koju volim da jedem i uvek mi tutnula neku marku da niko ne vidi, odgovarajući na moje negodovanje sa: «Neka, sine, to majka da imaš za cigare». Setim se njenog oca, čoveka koji je tako nabudžio bajatog stojadina da na auto-putu ide kao raketa, koji je umeo da popravi sve - od saksije do bojlera, koji mi je jednom, dok smo krišom (doktor mu zabranio) pili pivce na terasi njihovog malog stana, rekao kako mu je žao što nije uspeo da se u životu obogati, jer bi, da jeste, sada mogao da meni i njoj kupi stan i omogući da srećno živimo.

Ne, ne mrzim je što nije bila kao Andželina, spremna da nam rodi troje dece, bez obzira što ja nisam bio ni nalik Bred Pitu, već više onom Bobiju Torntonu.

Ne možeš mrzeti nekoga koga si nekad voleo k'o boga. Pogotovo ako i dalje ne ideš u crkvu.

Ne možeš mrzeti nekoga ko ti uliva nadu da je tajna koju ljubomorno skrivaš od radoznalog sveta zapravo ona prava - boginja.


press online - D.Katalina